Zemlja  isparava pod naletima Sunca. Čekam  ga kod tropikana bara, čekam, a on ne zna da ga ja čekam. Padaju  mi svakakve misli napamet…kao on ce doći u zagrljaju sa drugom, a ja ću posramljena  pognuti glavu. Ili neće ni doći, a ljudi koji me okružuju pomisliće,evo je- jos jedna luzerka pije sama. Ili doći će i prosto neće obratiti pažnju na me i poželecu da isčupam ovo moje ustreptalo srce iz grudi…
Kapljice znoja orosiše mi čelo, vrućina je ubitačna. Dodje mi da skoćim u obližnju baru, koju ovdašnji ljudi nazivaju jezerom. A ako skočim, on ce doći i otići i neću ga videti. čekanje je tako nepodnošljivo.
A možda sve ispadne ok. I ja mu kažem sve…kako je prošlo devet godina, a kod mene se ništa nije promenilo…Kako je on moja polovina duše, i da nijednog trenutka nisam prestala da mislim na njega.Bla, bla,bla-  I, naravno,  ja ga volim… Ili,ne, ne, možda da budem kao, ono, ravnodušna, pričam o nekim neobaveznim stvarima, i onako usput da ga navedem da se priseća. A možda i sam shvati zašto sam ja tu…
Šta sad hoće ovaj?!
Ma daj, kakav kliše! O čemu ovaj priča.A možda je i dobro, u slučaju da nije sam, ja kao imam društvo…pf,prejak parfem…Ma, jok, iskaširacu…
Najdužih sat. Ne, nece doći.Pa prošlo je mnogo vremena, ko zna gde je on. Ma glupost! Samo jednom sam ga videla u životu, pre tih devet godina, možda on i nije odavde, možda je naleteo slučajno kao i ja. Sigurno nije odavde.. Govorio je o mnogim gradovima koje je video, i kako svaki grad ima sebi svojstven duh, ali i odredjeni kalup ponašanja ljudi…verovatno je i sada u nekom gradu, ili mozda izvan grada, kod neke vode, gde se leti ljudi okupljaju, i možda baš sad govori nekoj ženi kako ne želi da smeta ali ima neodoljivu želju da priča baš sa njom.I eto, dve komete, sudariše se u vasioni, bila je to prava eksplozija, i raznele jedna drugoj rep pa nastavile svojim putevima…Ali, ne! Pa pričao je sa meštanima, delovao je kao da ih zna. Sećam se da je, čak, pričao nekakvu jezivu priču o jezeru…Kako ono svake godine trazi žrtvu jer je tu nekada bilo groblje, ali vlada je odlučila da tu napravi jezero… i da su pritom udavili i jednu babu koja nije htela da potope groblje, jer joj je tu ćerka sahranjena. Nije htela da ode i oni su je nasilno odvojili od groba. Ali je ona, ipak, nastavljala da dolazi svaki dan, sve do dana kad joj voda bila u visini očiju, onda je odlučila da ostane.
Sunce igra svoj poslednji ples za danas. čudna je stvar sa vremenom, sad zrnca peska lagano ističu iz peščanog sata. Tako malo vremena. Opet cu otići i biće to deset, jedanaest, petnaest godina…Ili više neće biti godina?
A da pitam nekoga? Da uzjasem vetove i da tražim? Tražim i ne nadjem? To bi bio tako glup osećaj. Ili ga nadjem. A šta bih rekla? Sigurno bi očekivao odgovor, ili bilo šta. Ili da mu se bacim u zagrljaj a on zbunjeno: ko si sad pa ti? Da, šta ako me ne prepozna? Ili jos gore, ne želi da me prepozna.
A možda ga ni ja ne prepoznam. Nema šanse! Sigurno bih ga prepoznala…
A ako mu se desilo nešto? Možda se i on pridružio baki iz jezera? Ma  ne verujem, osetila bih to…Svejedno, opet bih se sutra vratila svome sivom, jednoličnom danu.
Jutro uz poslednju cigaretu iz sinoćne pakle, jak čaj od nane i veštački osmeh upućen ljudima iz kancelarije. Bajati tračevi i gomila papira. Pauza za doručak, ljuštenje narandze i listanje novina. Zatim supermarket i hrana za mačke.Otključavanje i zaključavanje vrata, stavljanja reze, paljenje TV-a. Uvala u poluraspalu fotelju I noć…jos jedna cigareta u pakli i pranje zuba….
Ma zar je važno kako će da reaguje, reći ću mu zbog čega sam došla i zbog čega nisam dolazila svih ovih godina, a htela sam…Ah, moj glupi strah…Sve je tako nedorečeno.
Ne, ja sam jaka, ovaj put ću se, čak, usuditi i da pridjem prva ako je to potrebno.
Ostalo je jos 45 min do mog poslednjeg voza.
Ne, on neće doći, ko zna šta je sa njim…

Konačno! Moram da delujem pribrano. Moram da delujem trezno. Jao! Evo, prilazi mi.
”Ej, ne mogu da verujem! Koliko sam samo želeo da te vidim!  Pa otkud ti ovde?”

“mmgrm..”

“Jesi li sama? Reci, ako je slobodno da ti se pridružim?”
“mmrgh”
prokleti glas, ni ja samu sebe nisam razumela…
“ok. Vidim da nisi za društvo. Odo ja .”
“mmrgh”
ah, otišao…

Napad patetičnih misli sklonjen je u stranu, i ne znam koliko vremena imam do sledećeg napada, ali iskoristiću priliku da napišem koji red, u nadi da razumećete me… Naime, ne mogu da se oslobodim osećaja aljkavosti, koji pritiska…guši. Osećam aljkavost u kostima, sve je, nekako bez reda i smisla a ipak, hodam i dišem. čak sam i objavila rat, dragoj mi komšinici, i to nije bilo kakav rat, nego rat tangama. Pošto joj njena telesna konstitucija ne dozboljava da ih nosi, nije joj preostalo ništa drugo, do da ih mrzi, a njenom suprugu da čežljivo baca poglede na moju žicu gde one časno vise kao najveći borci za pravdu. Poštovani čitalac, verovatno će se zapitati čemu taj besmisleni rat – i to gaćicama! Pa eto, sve se to zbilo igrom slučaja, jednog osunčanog jesenjeg dana, kada sam se uputila ka zelenoj pijaci u potrazi za svežim paradajzom…Sretoh ti ja komšinicu Milku i njeno troje nejači koji su se raštrkali po ulici kao da je cela njihova. Nakon uobičajenog pozdrava i momenta kada bi svaka trebalo svojim poslom, Milka me je pogledala vrlo sažaljivo i reče:

” E, čujem bila si kod Savke na kafu? E, ne znaš ti šta ti je Savka. Al’ daće bog i videćeš…”
Nisam htela da prokomentarišem, jer me takve stvari nisu nikad doticale. Takve sitne komšijske netrepeljivosti činile mi se uobičajene. Nisam mogla, a da ne primetim, da u svakom kraju postoji po jedna komšinica Milka koja svojim dobronamernim ”vođenjem tuđe brige” samo pokušava da naruši novonastala poznanstva.
Meseci su prolazili, a moje oduševljenje Savkom, svakim danom je raslo sve više i više… Na trenutke mi se činilo čudnim što tako sjajna žena ima vrlo mali krug poznanstva, i što svi koji je poznaju, gledaju je sa negodovanjem, ali sam to opravdavala time što veliki ljudi ostaju neshvaćeni i sami. A da li je to odlika samo velikih ljudi? To je odlika i duševnih bolesnika kažu, što Savka svakako nije, retko se može sresti tako staložena osoba.

Stiglo je i davno očekivano leto, kada su ljudi opušteniji i pokazjuju više kože. To je Savku izbacilo iz takta.Bilo je čestih komentara u stilu: preveliki ti dekolte, prekratka suknja, te, tvoja mladost nije opravdanje da se nalaziš u takvoj haljini…bilo je i takvih komentara: pa ti si udata šta tražiš na bazen, imaš kupatilo pa se rashlađuj do mile volje…do takvih komentara: ne draga ta boja ti ne stoji, i, samo drolje nose crveno…
Jednom mi je prekipelo da sam je pitala zašto čini mi se,jedna normalna žena mrzi letnju laganu odeću, i zašto joj smeta moj način oblačenja kada se ceo svet oblači tako, il ne oblači, na temperaturi iznad 40 stepeni celzijusovih? To ju je malo smirilo pa jedno vreme nije komentarisala. No, i dalje smo se viđale često, sve do mog novog zaposlenja, kada mi prilike nisu više dozvoljavale usled iscrpljenosti. Onda su počela prebacivanja, kako je zapostavljam, i sva moja objašnjenja nisu puno vredela…viđale smo se ređe.

Zatim, desilo se nešto vrlo neobično. Moja mačka, Ofelija jedne noći nije došla kući. To me, doduše, nije toliko zabrinulo, ipak ona je mačka… ali, sledećeg jutra, pojavila se i to, bez krzna! Bila sam zaprepašćena. Pitanje, ko je obrijao moju mačku? Da li neko dete? Ali deca se ne igraju žiletima… Nije mi delovalo kao šala. Pokušala sam da se žalim, zvala i policiju, na šta su se oni nasmejali. Zovete zbog mačke! Pobogu, pa to je samo mačka. Malo je razumevanja za mačke u svetu.
Pustila sam da prođe… Ali nije prošlo. Nedugo, zatim, Ofelija je potpuno nestala. Uzalud sam je tražila po komšijskim dvorištima, mračnim budžacima, izlepila oglase, plakala… nije vredelo, prolazili su meseci, nije je bilo. Nestala…
Sled neobičnosti nije prestajao. Jedne noći, čuo se mjauk, za mjaukom. Izašla sam u noć, u nadi da se Ofelija vratila, ali ne…Mjauk je naglo prestao. Ujutru sam pronašla diktafon sa snimljenim mjaukom, u dnu dvorišta. Osetila sam strah. Moj muž, koji nikad ni na šta nije obraćao potpunu pažnju, ni ovaj put nije reagovao. Mirno gledajući moju nesvakidašnju histeriju, nastavio je da čita novine i pijucka kafu, kao da je dan sasvim običan. Da posumnjam u njega, bilo bi posve apsurdno, jer on nije kadar da bilo šta uradi. Naime, toliko lenj da ga mrzi da podigne svoju zadnjicu iz fotelje i legne u krevet. često sam ga jutrom zaticala kako se tu grči sa pljuvačkom od sna… a ljudi se čude što nemamo decu, posle toliko godina braka! No, pustimo to, da se vratim na sledeći događaj. Jedne srede, kada sam se, obično, ranije vraćala sa posla (jer je šefu tada dolazila ljubavnica i bio je naročito dobre volje),imala sam i šta da zateknem! Dva obešena miša o kvaku, sa porukom koja je glasila: ” srećan osmi mart, maco!”

Naravno, zvala sam policiju. I šta su oni uradili- smejali se, i zvali svoje kolege, koji su došli, i smejali se… Okupio se i komšiluk, i smejao se. čak se i moj muž (umesto da što pre uvali svoju lenju zadnjicu u njen rođeni kalup, brižljivo stvaran godinama) smejao… ali i pružio mi njegove tako dragocene novine sa izvinjenjem što je zaboravio moj praznik. Da, svi su se smejali,sem mene i naravno, komšinice Savke. I onda sam znala. Ona je. Da, ona. I tako je započeo hladni rat.
Raznobojne čipkane tange bile su spremne za osvetu. Besna, gađala ih kamenčićima, jajima i koječime…ali bezuspešno, one se nisu dale. Ponosno su se vijorile na vetru…bilo je zabavno gledati je. Ali, kako je vreme promicalo, njena telesna težina kao da se topila, sve dok jednog jutra nisam ugledala crvene tange na njenoj žici.
I pitam Vas, dragi nutricionisto, je li zbog mačke ili Savke ili osvete. Tek toliko da sebe više podneti ne mogu.

S poštovanjem, Dara.