Pripovedačka otmenost Ljubice Arsić

Autor: Marijana Nikolajević

Ljubica Arsić odlično poznaje arhetipsku sliku balkanskih žena,ogledalo patrijahalnog društva kao uticaj, da na svež način oseća
erotiku kao vladajući princip u sopstvenoj književnosti.
Prozno delo ”Maco dal ‘ me voliš?” sačinjeno je od kratkih priča
različite tematike, gde samo celina u potpunosti pruža potpuni odgovor
o autorovoj spoznaji iluzije, koja nas dovodi do tla gde se iluzija
pretvara u ideologiju. Ova knjiga vrvi od haotičnosti, neurotičnosti,
užurbanosti modernog doba kao i muško-ženskih razgovora stavljenih na
pijadestal, grubo otrgnutih iz hermetički zapečaćene kolotečine. Čini
se da je njena dominantna nota – gorčina. Ali tu je, takođe,
ekstravagancija, egzibicionizam, manična veselost, zanos a povremeno i
delirijum. Likovi dati kao grube skice možda su vernije stvarnosti od
iscrpnih portreta konvencialnog romana. Književnica u ulozi moderne
Šeherzade priča kratke priče čiji su glavni junaci muško-žensi odnosi
rastegnuti kao testo kroz različite epohe i koji, pritom, ostaju
neizmenjeni do dana današnjeg. Poniženja i porazi, dati sa surovom
iskrenošću, produhovljeno, ne završavaju se očajanjem već u neobuzdanoj
žeđi za životom.

Ona je pisala o ljudskoj usamljenosti, o čovekovoj potrebi za dodirom
kao i o čovekovoj suštinskoj potrebi za drugim ljudskim bićem. Otud i
motiv kako se žena i muž ne prepoznaju u zajedničkoj fantaziji (”Da
si ti bila u redu ne bih morao da tražim drugu” i ”Šta će ljudi da
kažu zašto se nigde ne pojavljujem sa mužem”).
Čest motiv je i kuvanje kao osnovni pokretač prosipanja ”velikih
narodnih mudrosti” u stilu –”Dokle ću da jedem ove splačine”, ”Šta
je s tom večerom” ”Mama ipak pravi bolju gibanicu…”

Način na koji doživljava svoju poetiku upoređuje sa kuvanjem jasno
oslikava u priči ”Opet ti je jelo zagorelo”.
Lj.A. ironijom i bolnim sarkazmom maskira duboku potištenost i
potresenost svetom. Prikazan je surovo, onakav kakav je, i
”muško-ženski” i ”žensko- muški” i ”ženski” odnos. Rečenice
izvučene iz segmenta svakidašnjice kao Velike Istine gde se prepoznaju
i prodavačice, i supruge, svekrve, majke, pesnikinje, Beatriče i Laure,
muze i domaćice, sveukupnost žena i njihovo nezadovoljstvo, usred,
”prokletog” insistiranja da su žrtve muškarčevog nemara i
ravnodušnosti… ”Baš sad si morao da opereš ruke kad sam izribala
lavabo”, ”To mi je hvala za sve što sam za tebe učinila”, ”Šta si
mi pa pružio u životu”…i nezaobilazna kruna svega ”Važniji su ti
prijatelji od mene”, ”Fudbal (pecanje, šah…) ili ja”… dok, sa
druge strane, isto ” Ti bi se samo svađala ”, ” Iz blata sam te
izvuko ”, ”Idem prljav i neispeglan, a ti po ceo dan listaš časopise
”… Čitalac se nalazi u začaranom krugu ponavljanja, nečeg davno
viđenog, doživljenog a opet novog, osveženog.

Glavni junak fragmenata, kratkih epizoda opisanih ironičnim,
modernim i nekonvencijalnim jezikom sa vrlo čestim igrama reči, je
večiti rat polova. Postavlja se pitanje, nije li ključ, istog,u odgovoru
na smisao života? Nije li poruka knjige, da je možda smisao ljubav, nije
li čovečiji cinizam: ”Ne nisam normalan, da jesam ne bih bio sa tobom” u ”Da se ne lažemo, i sama je ljubav nenormalna pojava”,
jedno veliko traganje za savršenošću, iako se poseduje svest da kao
takva ne postoji. Lj.A. ne ostavlja nadu, ona ide do kraja srozava
čoveka do samog dna sopsvene duše, surovo, baš kao što Maca
Aksentijević ume da voli.
Pažljivi čitalac će u ovoj knjizi lako prepoznati virtuozni ritam
Čarlsa Bukovskog, baš kao i spoj kosmičkog i telesnog Erike Džong .

Svaka je priča, ponaosob, majušni kosmos sa sopstvenomtragikomičnom sudbinom koja je samo jedno od mnogih imena za ljubav.