Neispričana priča

I eto tako,  celu noć sedim u neudobnoj stolici,  razmišljam bogapitaj o čemu.. Palim cigaretu za cigaretom a glava me boli.  Skupo me baš košta ta moja dosada.. Ali opet,  nije to dosada,  kako da kažem,  možda je to baš …  Ma na smrt sam se smorila.  I smorili me ljudi koje ne znam a borave u mojoj glavi.  Bude me noću I pitaju u kom režnju sam spustila četkicu ili sapun.  Prali bi ruke,  noge zube šta ti ja znam šta sve ne a ja bih baš da sanjam.  A  ponekad,  kad sam budna I ispijam zeleni čaj uz glasnu muziku,  razvrište se:  alo bre!  Ja bih da sanjam,  smanji se malo doživljaj,  ženo nerazumna!  Baš sada si rešila da se nalivaš kofeinom!  I ko još normalan sluša Betovena!
Jedno nepoznato dete uvek plače kada čitam Ničea:
“Šta se desilo samnom,  prijatelji moji?  Vidite me unezverenog,  prognanog,  nedovoljno poslušnog,  spremnog za odlazak – ah,  otići od vas!”.
Rađa mi se tik na levom kapku,  revoltirano zalupim knjigu.  Ništa od mog  “Najtišeg časa”,  ovlaš pomazim tik I izgovaram sijaset budalaština u nadi da ću utišati malog.
Ali, jok!  “Pričaj mi priču!”  urla ono iz leve hemisfere.
Pa šta da ti pričam,  barabo mala!-mislim se,  ali oćeš,  u glavi mi je pa zna o čemu mislim.  Ni da se pristojno ispsujem.